Download-ujte našu aplikaciju

21:26 / 04.06.17

Čuveni sarajevski aščija Mujo: Pola mojih nekadašnjih gostiju danas jede kod tetke Zilhe

Ugostitelj Mujo i njegova supruga Semija Vrabac, koja je u Sarajevu prije rata slovila za vrsnu kuharicu, 1993. godine su otvorili aščinicu Stari Grad. Danas nema Sarajlije koji nije čuo za pače i škembe čorbu kod Seme... 

U bilo koje doba dana da svratite u dobro poznatu sarajevsku aščinicu Stari Grad zateći ćete pune stolove i uvijek svježe i ukusne tradicionalne bosanske specijalitete. Miris iz ovog kutka širi se starogradskim ulicama po čitav dan, a Mujini odnosno Semini specijaliteti posebno su traženi za vrijeme iftara tokom ramazana.

- Imamo sva tradicionalna jela, a za ramazan je obavezna topa, begova, škembe i druge čorbe, a posebno se traže sogan-dolme, sarma, japrak, bamija, punjene paprike, sve vrste musake, teleće pečenje – kaže vlasnik sarajevske ašdžinice Mujo Vrabac, dodajući da uz svako jelo ide i limunada, a za sladiti post tu je halva od kuće.

- Nemam ja nikakav meni, ovdje svako jede koliko može i šta hoće. Neki pojedu samo topu sa vrućim somunima i čorbu, jer ne mogu puno da pojedu nakon posta – priča Mujo.

Hrana za svakoga

Kaže da iftar često nosi starijim ljudima koji ne mogu sami da spremaju jela, niti da se kreću.

- Sinovi uplate za svoje roditelje da im se dostavlja svaku noć iftar. Ja im to odnesem, jer to volim, to je tradicija i duh ramazana. Volim starije ljude i svi se mi ovdje u čaršiji poštujemo i pazimo, kako kažu preči ti je komšija nego brat – govori ovaj ugostitelj.

Iako, sva jela koja se ujutro naprave u aščinici uvijek nestanu do kraja dana, Mujo tvrdi da je ranije bilo više posla, te da su ljudi prije mnogo češće jeli u čaršiji.

- Velika je razlika. Nekada je ujutro bio ogroman red ispred radnje da ljudi doručkuju čorbu i pače, a sada nažalost pola tih mojih gostiju jede kod tetke Zilhe. Često prošetam pored Narodne kuhinje, a oni okreću glavu, jer ih je stid. To su ljudi koji su nekada imali, a sada je pravi kokuzluk nastao, sirotinja i neimaština – priča Vrabac.

Da je takva situacija dokaz su i ljudi koje Mujo redovno besplatno hrani u svojoj aščinici.

- Ima jedna nena, već godinu dana dolazi na čorbu, imam i jednog čovjeka koj svaki dan prolazi ovuda da mu dam grah. Ima ih dosta koji dođu, koji nemaju para. Ja im uvijek dam, neću ja propast zbog jedne čorbe, a njima puno znači. U ratu sam vidio šta je glad i nikada nikoga ne bih vratio sa svojih vrata, a da mu ne bi dao da jedem kad kaže da je gladan - govori.

Mujo je po tome dobro poznat u čaršiji, ali i po svojoj škembe čorbi i pačetu.

- Čorba se pravi od škembića, ili tripica. I same iznutrice su specijalitet, ali čorba je posebna. Pored toga, moja ašdžinica je poznata po pačetu, imam miješano pače, pače od glave, pače od nogu. Za pače uzimam teleće glave koje kuham u velikom loncu. Pet komada stavim, kad se skuhaju, moja žena ih tako dobro očisti, sve što je višak, sve žile skine. Tu ostane po tri, četiri kile otpadaka, a to drugi stavljaju u pače, sve pomiješaju. Zbog toga je naše tako dobro. Neko više voli pače od nogu. Uzimam juneće noge, kuham, a žile se čiste, i ništa ne bude masno. Kažu doktori da pače od nogu rješava probleme i bolove u nogama i koljenima – objašnjava Mujo.

Redovni gosti bili Monteno, Džinović, Čola...

Nema toga ko od poznatih ličnosti nije tokom boravka u Sarajevu svratio kod njega u aščinicu na ove specijalitete.

- Svi muzičari, naši i iz regije, naši političari, sudije, policajci, načelnici, ministri - svi su dolazili. Na primjer kada je Haris Džinović u Sarajevu na 15 dana, on svih tih 15 dana dolazi. Kemo Monteno ovdje je uvijek sjedio – govori Mujo pokazujući na stolicu i sto za kojim je bio sarajevski pjevač.

- On po dvije porcije pojede pača od nogu. Znalo se odavde njemu u Zagreb nositi 10 porcija pača avionom. Dolazili su i Zdravko Čolić i mnogi drugi – prisjeća se sarajevski ugostitelj.

Za to što je njegova hrana već 20 godina omiljena mnogim Sarajlijama, ali sve više i turistima, Mujo kaže da je zaslužan kvalitet, koji nikada nije mijenjao.

- Ko dođe jednom doći će i drugi put sigurno, jer mi je kvalitet hrane ostao od prvog dana onakav kakav je bio. Ne mijenjam ništa, sve su isti, tradicionalni recepti. Neki ugostitelji počnu nakon mjesec dana da se kvare, da umanjuju porcije, stavljaju lošiju hranu, i onda od toga nema ništa. Sve polako, malo po malo, dinar po dinar i sve će doći na svoje – kaže Mujo, dodajući da je za ovaj posao trebalo puno truda i zalaganja.

Sada kad su on i supruga Sema u penziji, brigu o aščinici preuzela je kćerka Minela, koja je od majke naučila sve stare recepte, kako bi nastavila porodični tradicionalni posao.