U trenutku pada Srebrenice, Fatima i Vejsil Hamzabegović su bili zajedno, a kasnije su im se putevi razišli.

- Nismo zajedno, poslije nismo zajedno bili. Jedni su otišli ovako, a mi smo otišli uz asfalt. Kad, viču da su naši pobijeni. Ja sam počela plakati, a jedan od vojnika mi kaže: 'Nemoj ženo u čelo da ti pucam' - prisjeća se najtužnijih i najtežih dana u životu Fatima Hamzabegović.

Njen suprug Vejsil bio je izuzetno vrijedan. Izgradili su kuću u Glodima, imali lijep život.

- Radio je on u Beogradu, išao je u Libiju i dalje. I tako se zarati… - priča Fatima.

Iz Gloda su 1992. godine izbjegli u Srebrenicu. Ostala je prazna tek izgrađena kuća. Sa sobom su poveli kravu i konja. Upravo će Vejsil povesti konja sa sobom nakon pada Srebrenice. Fatima kaže da joj je komšija pričao kako je Vejsilu govorio da se sakriju u jedan potok, ali da ga on nije čuo. Išao je samo pravo.

- Znaš što? Tada, kada je bio rat, njegov je otac sakrio Momčila, Srbina, na tavan, i on se odnosio na to ko amin: 'Nije moj otac ubio Srbina, nije kazao gdje je, ništa.' On je mislio tako će da prođe s tim, a ono se najgore desilo - kaže Fatima Hamzabegović.

Njena velika briga je kako će otići na dženazu u mezarje Memorijalnog centra Srebrenica i da li će uopće moći ići u Potočare kad joj duša zaželi.

Godine je stižu, 73. je na leđima, a ona nema nikog. S Vejsilom nije imala djece, a u genocidu je izgubila i sestrića.