Mujo Delić iz Bratunca jedan je od njih. On je jutros u Nezuku krenuo na još jedan pješački pohod u čast žrtava genocida.

- Krenuli smo 11. jula, a nas 20 je išlo u izvidnicu, išli smo ispred i sačekivali smo kolonu. Svaki put smo bili na udaru njihovih zasjeda kojih je bilo veoma mnogo - prisjeća se Mujo Delić proboja ka Nezuku koji je trajao šest dana.

Kaže da mu je najteže bilo kada je putem sretao ranjenike, svoje poznanike i prijatelje koji su ga dozivali imenom.

- U tom momentu sam ih samo mogao previti i reći da iza nas ide grupa ljudi koja će nositi ranjenike. Međutim, ja nisam znao da je kolona razbijena, da su ljudi rastjerani... Sa mnom je bio moj najbolji drug Juso Cvrk koji je nedaleko odavde poginuo - priča Mujo Delić koji sada živi u Engleskoj.

Enver Musić iz Nove Kasabe kod Vlasenice kaže da spava sa Srebrenicom i ustaje sa Srebrenicom.

- Tu mislim na moju prorodicu i prijatelje koji su izginuli. Mi smo bili u jednoj enklavi od 45 hiljada ljudi. Svi smo se znali. Tokom proboja na slobodnu teritoriju ostalo je puno prijatelja, ranjenika, koje nismo mogli nositi. Teško je to - priča Enver Edo Musić o svom doživljaju marša smrti.

Kaže da će se slika ranjenika, svojih prijatelja, koji sjede i čekaju svoju smrt, sjećati dok je živ.

- Kada je rat počeo, imao samo 16 i po godina. Priključio sam se Armiji RBiH dobrovoljno, bio sam član 28. divizije, koja je razoružana u Zaštićenoj zoni Ujedinjenih nacija. Bili smo nemoćni, nismo imali čime da se branimo - priča Enver.

Kroz šumu je išao šest i po dana, a najteže mu je bilo pred dolazak u Nezuk, gdje su mu ranjeni prijatelj i rođak, a jednoga od njih je morao ostaviti.

- Na Maršu mira ponovo vidim te slike. Sve mi se vraća, ali opet dobijam neko olakšanje kad sam tu. Ovo je počast za naše ubijene. Nama je cilj da omladini, svih vjera i nacija, pokažemo da smo normalni ljudi i da poslije svega što smo preživjeli ne mrzimo - navodi Enver Musić.

Salih Mulalić

Salih Mulalić iz Potočara kaže da mu je najteži dan tokom proboja bio 12. juli 1995. godine kada je saznao da mu je poginuo brat Senad.

- Poginuo je 11. jula na svoj rođendan, a na taj dan je i ukopan. S bratom sam bio zajedno 11. jula i razmišljao sam da li da idem na čelo kolone, a njega ostavim iza, da barem jedan od nas preživi. Bio sam ubijeđen da nećemo preživjeti. U rejonu Šušnjara rastao sam se s bratom, pogledali smo se, zatvorenih usta, nismo mogli jedan drugom ništa reći. To nikada ne mogu zaboraviti - kaže Salih Mulalić.

U koloni smrti Salihu je pored brata ubijen i otac, a u periodu od 1992. do 1995. ubijeno mu je 67 članova porodice, među njima je i njegovo dijete koje je umrlo od gladi 17. aprila 1993. godine.

Preživjeli kroz Marš mira olakšavaju svojoj duši, a žele da se za njihov put zna i da bi podsjetili na sve strahote kroz koje je prošao bošnjački narod. Zbog toga svakom učesniku Marša mira pripada i njihova, posebna, zahvalnost.