Emira Efendića iz Srebrenice zatekli smo u Potočarima kraj mezara njegovog oca i amidže. 

Kako priča za Faktor i otac i amidža sahranjeni su sa nekompletiranim posmrtnim ostatcima. Osim njih, u tom periodu počinjenja genocida nad Bošnjacima u Srebrenici, izgubio je i još sedam bližih rođaka.

Kaže kako je prije pada Srebrenice na tri dana sa sestrom otišao iz tog grada. 

⁃ Ostali su otac i mati s tim da će to biti kratko vreme, sedam do deset dana. Otac je bio ubijeđen da nas niko neće dirati, nikome nije uradio nešto loše. Saznao sam sve zato što je mati bila sve do 11. jula sa njima. Ona je izašla - rekao nam je.

Otišli su, pojašnjava, za Austriju kod tetke te je dobio i papire za roditelje.

⁃ Nadao sam se da će oboje izaći.

Posmrtni ostaci oca i amidže pronađeni su, kaže, u pet masovnih grobnica.

⁃ Ruke su mu bile zavezane žicom iza leđa i metak mu je prostreljen u čelo - govori Efendić o smrti oca.

Očev glas uspio je čuti preko Radio amatera nekoliko puta.

- Bilo mu je drago da smo ja i sestra dobro - navodi.

Potom govori o periodu pred sami rat.

⁃ Jako je teško to opisati u jednoj ili dvije rečenice. To su stradanja, evo vidite koliko je svijeta tu, još nisu svi pronađeni. Mi smo živjeli u finom društvu, dijelili smo sve. Shvatanje da je taj zločin učinjen od strane naših prvih komšija, potpomognutih drugim jedinicama… ja to još ne mogu sam sebi da objasnim. Da li je moguće da tvoj prvi komšija može da učini taj zločin - pita Efendić te zaključuje:

⁃ Ne možemo mi mrziti narod globalno, ali mi moramo biti svjesni šta nam je urađeno i moramo svake godine doći tu.