Zbog završetka mubarek mjeseca ramazana, koji je provela u Novom Pazaru zbog poslovnog angažmana njene ćerke, nani Mejri su pomiješana osjećanja. Tužna je zbog toga što ramazan prolazi, ali sretna jer je uspjela da ga isposti bez poteškoća.

- Počela sam da postim od svoje 12 godine i nikada nisam propustila nijedan ramazan. Roditelji bi se ljutili što postim jer sam još mala. Nisu me budili da ustanem na sehur, ali i bez sehura, hrane i vode ja bih postila. Rodila sam četiri ćerke, a postila sam u svakoj trudnoći. Postila bih i dok sam sa rahmetli mužem po 15 dana putovala kamionom ili autobusom po Jugoslaviji i šire. Ove godine ispratila sam 70. ramazan koji sam ispostila u kontinuitetu. Mnogo mi je lako bilo, valjda je i karantin uticao na to. Postim bez obzira što imam dijabetes, meni post i ramazan regulišu šećer. Terapiju popijem u vreme sehura i iftara - pričala je za Anadolu Agency (AA) nana Mejra Ljajić.

Iako tužna zbog završetka ramazana, radosti je povratak u rodnu Sjenicu. Tamo će Ramazanski bajram provesti okružena porodicom, rodbinom i komšijama. Iako u poodmaklim godinama, nana Mejra je glavni poslastičar u kući. Za Bajram sprema tradicionalne kolače. Omiljene su joj nazlifatme.

- Sretna sam što ću Bajram provesti u Sjenici. Dolaziće rođaci i komšije. Vjerovatno će manje ljudi doći zbog ovog virusa ali dovoljno da se vidimo, mnoge sam poželjela. Raduje me što napokon mogu klanjati u džamiji 'Sultan Valide' koja je pokraj moje kuće, prvi put ću u nju ući nakon što su je obnovili dobri ljudi iz Turske. Za Bajram spremam starinske kolače. Njih ništa ne može da zamijeni. Spremaću baklave, dudove i stari turski kolač nazlifatme koji sam naučila da pripremam u Tetovu gde sam živjela 12 godina sa ocem koji je mnogo volio Tursku, a u Tetovu smo ostali nakon što nismo uspjeli da stignemo do Turske - priča nana Mejra.

Mejrin životni put bio je zanimljiv i težak. Jedino od čega boluje je dijabetes, a dobila ga je pre 28 godina, kada joj je u ratu 1992. godine na Trebeviću poginuo bratanac, Rifat Hašimović, jedino muško čeljade u četiri kuće.

Nana Mejra ćerka je i đurumlije (dobrovoljca) Arifa Salihagića koji je učestvovao u bitki na Canakkaleu (Galipoljska bitka). Nana Mejra danas sa ponosom priča o njegovoj velikoj hrabrosti, snazi i ljubavi prema Turskoj.

- Bio je moj otac najstariji od četverice braće. Tražili su se dobrovoljci, ali njemu otac nije dao da se javi. Toliko je želio da ode pa je promijenio i prezime iz Salihagić u Hašimović, da njegov otac ne sazna da je to on. Jedina želja mu je bila da odbrani tu zemlju i da na njoj šehidi. Tamo mu je u naručju usled povreda preselio i daidža. Bio je dosta hrabar i spretan vojnik, on bi uvek preživio, puk vojske su tri puta dopunjavali. Kada je imao kakvu nedaću u životu rekao bi 'da sam imao sreće šehidio bih na Galipolju'. Moj otac preselio je u Tetovo sa jedinom neostvarenom željom, da opet stigne do Turske - priča nana Mejra.

Na pitanje čijem se bajramskom zijaretu najviše obraduje, nana Mejra kroz osmijeh kaže da je kod nje ono prvo uvek i najvažnije, prva ćerka, prvi zet, prvo unuče…