Komentari su se redali, uvijek s ličnih profila, a teret krivice prebacivali su na majku, pišući da je "trebala bolje paziti"... Rijetki su bili oni koji su pozivali na razum i empatiju.

Slično se dogodilo nedavno kada je u Sarajevu jedna tinejdžerka oduzela sebi život.

Loša navika pojedinaca da po onoj narodnoj "svakom loncu budu poklopac" izazvala je negativne efekte jer već ionako psihički slomljenim roditeljima nije potrebno da ih još neko uništava.

Na ova pitanja o takvom ponašanju, kao i da li je moguće da se neko oporavi od gubitka djeteta, za Faktor je odgovorio psiholog Marko Romić.

- Ima jedna naša izreka koja se često koristi u sličnim situacijama, a glasi: "Nedo Bog nikome". Ti ljudi koji osuđuju takve roditelje zapravo ne znaju šta rade. I ne daj Bože da oni tako nešto dožive, tek onda bi razumjeli te roditelje. Ko bi normalan želio da mu se dogodi tako nešto kao što se dogodilo toj nesretnoj majci na Buni u Blagaju. Prestrašno je. Osude javnosti te vrste je nevjerovatno bezobziran atak na ionako uništenu dušu jedne žene. Ako išta možemo reći jeste: "Ljudi, ne znate šta radite, nemojte to raditi" – poručio je Romić.

Kaže da će majci stradalog dječaka trebati ozbiljna stručna pomoć da se oporavi, a pitanje je da li će u tome i uspjeti...

- Naravno da je dobro da joj kao zajednica pružimo podršku, međutim gubitak djeteta na takav način, u kojem će ona, bez da je neko osuđuje, imati osjećaj grižnje savjesti, treba kvalitetna stručna pomoć. Imamo dosta stručnjaka, znam ih lično, koji mogu pomoći. No rekao bih i da je nemoguće oporaviti se od gubitka djeteta. To je prestrašna trauma, ono što se može postići je nekako pomoći osobi koja to doživi da dalje živi, njen život teško da će više ikada biti normalan, ali da joj život bude koliko je moguće olakšan i normaliziran. Treba joj pomoći da ta prestrašna trauma ne bude razlog da ona sada uništi i svoj život.

Ljudima koji su doživjeli takvu tragediju svaka riječ utjehe je dobrodošla, samo oni znaju kako im je. Moraju ići naprijed i ako bismo mogli upitati te naše izgubljene članove porodice, dakle one koji su stradali, našu djecu roditelje ili bilo koga, šta oni žele, kakav život žele onima koji su ostali, oni bi sigurno rekli da žele da mi budemo sretni, mi koji smo ostali. To treba imati na umu, upravo zbog tragedije, radi nas samih i tih koji su stradali, moramo nastojati ostati prisebni, ostati na nogama i ići dalje – zaključuje Romić.